Наше Приморје : слике и утисци с Приморја

158 __МАРКО ЦАР.

и што је са мном на пароброду путовао- мој млади пријатељ Бошко Десница, свршени правник и помало књижевник, рођени обровчанин и добар плознавалац своје домаће реке,“) који ми је успут љубазно тумачио њену историју и предања што се за. њу везују, свраћајући моју пажњу на знаменитија. места дуж њезиног корита. Тако ће ми мој млади колега 1. ШНеп5 на једном месту показати развалине неког врло древног и врло хипотетичног града: из старине, Шибеника, и, мало подаље од њега, рушевине такозваног Пржунца, како се мисли, робијашнице из млетачког доба.

Са бродскога кљуна, где смо седели и пушили. мој ми чичерон, на раствореној карти, показује места. куда пролазимо. Величанствен панорам који ме је у почетку заносио својом суровошћу, одушевљава ме сада разноликошћу својих облика. Мимоилазимо„фратре“, поворку мрких, протегљастих стена, што се по неком чудном геолошком капрису изнизале по планинском рубу; затим ме мој путни друг повлачи за рукав, показујући ми зјало неке пећине:

— Пазите, вели, оно је „Провидуричина бужа". Тако је називају новиградски рибари, који у тој пећини често траже заклона, кад их рђаво време затече на ријеци. О њој се прича нека чудна, управо фантастична легенда из срдарских времена. рог оно зјало, што нам се одавде чини малено и црно као рупа на димњаку, може да прође најкрупнија. људесина; а што је најчудноватије, оно не зја, као што га ми видимо, изнад самог воденог лица, него се до њега мораш да пентраш неких пет метара у вивину. Најзад, подну последњег ждрела, назиремо у зеленом шипрагу једно питомо гробље, мимо које пароброд промили у лаганом темпу. Ту се некад подизао манастир и црква „зап Сп1огао 4! Корпуо“,

5) Врмања, једна од четири главне реке с којима су скопчани удеси ове земље, те коју су стари Римљани називали Тедатит, а досељени Орби окрстише Зрмањом, извире с оне стране Велебита, у Лици, близу Попине.