Наши на Корзици : путописне црте : са 85 слика у тексту и картом Корзике. Књ. 1

12 Мих. М. Ђокић

је постављено, овде — доле, ништавно, можда, чак и лажно, — али ипак: надам се!...

Чиним врло често излете по мору. Гоним веслача, мога доброг чика Паола, да завесла што даље, тамо, Елби и Монте Христу; чини ми задовољство пуста усамљеност морске пучине, јер је и моје цело биће — пучина! |

Идем по кадкад ван вароши. Враћајући се са једног таквог излета по острву осетио сам неку јачу потребу да ти пишем и да са тобом тако разговарам. И ако оволико удаљен од тебе, ја сам, ипак свакада у духу с тобом. |

Кад ти се пре неки дан писмом јавих, да сам овде, ја ти укратко, само овлаш, додирнух ово класично острво, лепу Корзику, миљама удаљену од наше Отаџбине. Признајем, нисам био довољно пажљив према овом чаробном кутку земљиног шара, који је примио и пригрлио хиљаде српских изгнаника у ратној беди и несрећи. Хоћу да поправим то сада и да покушам да ти опишем ове крајеве, кршне, камените, по природи дивље, али ипак лепе Корзике...

Кажу, да легенда вели: кад је Бог понео врећу са камењем, да га посеје по земљи, да би његово саздање Човек, могао њиме себи колибе градити и стављати под ноге, онда му се врећа поцепала над кршном Црном Гором, те је стога онако каменита, што смо ми, Срби са Дунава и питоме Мораве, најбоље осетили. Кад легенда то каже, онда мора бити, да је то и вероватно! Али та иста врећа са остатком камена, а можда и још која, још пунија, измакне се Господу из светих руку, кад је био над овим острвом, те се све овде сручило и створило оволики хаос од камена...

Ми Срби, врло мало познајемо Корзику. Не знам, да ли је што код нас о њој писано, или нисам био те среће, да дођем до те књиге, Да није овде рођен Наполеон Бонапарша, и да у новије време није био преведен код нас позоришни комад, Меримова „Крвна Освета“, Корзика би за нас и даље остала (етта |псоапна; као неко мало острво у Архипелагу, или, још