Наши на Корзици : путописне црте : са 85 слика у тексту и картом Корзике. Књ. 1

Наши на КоОРЗИЦИ 13

вероватније неко друго, тамо негде у јапанско-кинеским водама. Па ипак се не бих јаче заинтересовао за Корзику, да нисам, као дечак, гледао „Крвну Освету“, која је на мене учинила силан утисак и дубоко се урезала у моју душу, тако, да ми је и сада, после толико прохујалих година, свежа свака јача њена сцена. Рефрен оне лепе песме у комаду:

„Брђанине сине, држи се планине, јер ти она неда, да те снађе беда...“ и Т. д.

често, врло често, у млађем добу, певушио сам и сећао се Корзике и њених симпатичних горштака...

Кад сам по наредби полазио на Корзику у другој половини јануара из лепе и цветне Италије, ја сам, напуштајући древни Рим, — ипак био радостан... И ако воз полази око поноћи, на перону величанствене римске железничке станице, нашао сам се много раније, нестрпљиво чекајући да воз пође. — Сутра дан, у зору, у свежем јутру, весело сам ступио у вестибил станице Ливорно и одмах отрчао на море... За часак само створи слику и представи себи човека, који је срећан, да море, које тако воли, гледа другим очима, а не као некад — у Сан-Ђовани ди Медуа !

— Море! Сиње море!..:. Као што га вазда називаше наш неумрли чика-Љуба Ненадовић, на мене је чинило, чини и чиниће вазда утиске једне велике, неиспитане тајне. Гледајући га, увек у њему видим нешто велико, грандиозно, сурово — али лепо...

.. Ево ме и сада на обали морској, а ту сам једнако, преко целог дана. Стојим сатима на поцрнелој и водом излоканој стени, разговарам са пучином, премишљам о ништавилу света и о вечности оних силних таласа и таласића, који се некада мило и са питомом гипкошћу ваљушкају и умиљавајући дотичу мојих ногу, а често, као разјарена зверад, заурлају и од злоће запенуше, па се у своме гневу разбијају о тврдо стење начичкано по обали...

Гледам ово море, али му тајну не дознадох, као што је и пре мене толика поколења нису дознала, а