Наши ратови за ослобођење и уједињење. Књ. 1, Српско-турски рат 1912. године : са 5 карата у прилогу и 18 скица у тексту

102 М. Д. ЛАЗАРЕВИЋ

у том смислу умели одмах наћи и до краја искористити постојеће омашке у распореду ових. Од пушке се не плаше. Али се боје топа, чије дејство, као што је случај код свију бораца из народа примитивне културе, врло много респектују. Један или два добро уциљена артилериска метка често пута довољни су били да их нагнају у бегство. Но у накнаду за то, склони су свима могућим лукавствима, па чак и најнижим преварама, које чине чудан контраст са витешким традицијама које у међусобним односима, преносећи их с колвна на колено, скрупуловно чувају. Па кад друго шта не могу, ништа им није лакше него истаћи бело барјаче, симулирајући предају, и одмах затим извршити мучки препад пуцањем у гомилу, што им је више пута за време овога рата, у борби са нашом у витешком духу одгајеном војском, збиља било и успело. При том, до крајности су свирепи. Све што им падне шака, па било да је то заробљеник или рањеник, обичан мештанин или његова нејач, душмански стављају под нож. Чак, шта више, не штеде ни мртве. Толико пута смо лешеве наших војника налазили у страшно унакаженом стању. Гдегод прођу, пале села, појате и стогове хришћанског становништва, производећи на тај начин језовиту илуминацију, која ноћу на далеко осветљава бојиште. И том својом свирепошћу обично распростиру страх и трепет међ мирним становништвом, а преко бегунаца и на војнике, ненавикнуте на такве језовите призоре.

Зато они могу бити веома опасни у планинама и против војске, која није навикнута да маневрује лако и брзо као једна целина и да се са свију страна као што треба осигурава предстражама. Такви су они, на пример, били у нашим ранијим ратовима за независност, када пмађаху посла са војском, која је била организована по типу праве милиције и при том која је, због оскудице способних и рутинираних старешина, невешто била