Наши ратови за ослобођење и уједињење. Књ. 1, Српско-турски рат 1912. године : са 5 карата у прилогу и 18 скица у тексту

НАШИ РАТОВИ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ И УЈЕДИЊЕЊЕ 103

вођена. Али када се сударе са војском добро уређеном и вођеном, па још ако ова има ваљану артилерију, као што је била наша у рату 1912. године, они, ненавикнути да се правилно и уређено боре, врло брзо малаксавају. А кад њихов нападни елан буде једном сломљен, нестаје их, као да су у земљу пропали. Муњевитом брзином се разилазе својим кућама да се тамо скрију или кукавички предају, чинећи се невешти за сва насиља, која су мало пре тога, док трајаху борбе, били починили над заробљеницима, рањеницима, невиним становништвом, па чак и над лешевима изгинулих наших војника. И отада, за дуже време, нису способни ни ва какву већу акцију, него само, кад им се укаже погодна прилика, да појединачно или у мањим групама из заседе искаљују своју племенску и верску мржњу над појединим војницима и незаштићенам неборачким одељењима и транспортима у позадини оперативне војске. Једном речју, они су страшни, чим код непријатеља осете несигурност, колебање или какву другу слабост, али врло лако подлежу, кад примете да имају према себи у моралном и материалном погледу импозантну војничку силу.

До овога рата наш народ није их са те стране довољно познавао. Код њега је био остао укорењен известан велики респект према њима још из наших ратова за независност. Требало је да се одиграју бојеви код Мердара и Подујева, затим код Феризовића и најзад у Љуми, па да се тек онда и он увери, колико је много прецењивао њихове ратничке особине и на колико је лабилној основи почивала створена код њега легенда, да је било страшније тући се с њима него ли са турском регуларном војском.

(! тога се не треба чудити, што се у радњама, и Моравске Пи Шумадиске дивизије 1 позива, при свем том што она прва имађаше на своме челу једног од најодлучнијих дивизијара наше војске