Наши ратови за ослобођење и уједињење. Књ. 1, Српско-турски рат 1912. године : са 5 карата у прилогу и 18 скица у тексту

104 М. Д. ЛАЗАРЕВИЋ

из тога доба, пуковника Милована Недића, огледаше, за све време док је трајао бој код Мердара и Подујева, извесно устезање, више пута неко иначе непојамно узнемирење, које се по који пут, као што ћемо доцније видети, претвараше и у панику. Сем тога, не треба изгубити из вида ни околност, да је официрима и војницима ових двеју дивизије прво ватрено крштење било пало баш у борби са непријатељем једне тако надуване репутације и у време, када су њихови команданти, обуздавани одозго, морали, због тога што још није био 06Јављен рат, да мисле и на то, како ће одбијати нападе, а да при том што је могуће више штеди неповредност границе. А то прво крштење није лако ни у другим повољнијим околностима, када се ради без икаквих ограничења, па и кад дивизије дејствују у маси наслањајући се чврсто једна на другу, а не овако раштркано и свака за себе као што је овде био случај.

Џ

2. октобра увече стиже код села Мердара капетан Војислав Танкосић са својим Лапским четничким одредом. Он је овамо био упућен по личном наређењу војводе Путника, са задатком да се пребаци на турско земљиште још пре но што буде рат објављен, те да тамо у даном моменту може предузети герилску војну у позадини турске оперативне војске. Свакако му је било наложено, да се између турских пограничних стража неопажено провуче, као што је то чинио и раније, кад је била у јеку наша четничка акција у Старој Србији и Маћедонији. Али је он, по својој плаховитој природи, а ваљада и из бојазни да се спор са Турском не реши мирним путем, каквом новом реформом у овим двема турским покрајинама, урадио нешто сасвим друго. Наиме, донео је одлуку да силом, што ће рећи под борбом, прокрчи себи пут преко границе, замећући на тај начин кавгу,