Наши ратови за ослобођење и уједињење. Књ. 1, Српско-турски рат 1912. године : са 5 карата у прилогу и 18 скица у тексту

44 М. Д. ЛАЗАРЕВИЋ

пешадиских и једну коњичку, и то до 4. октобра закључно у оваквом распореду :

13. и 15. низамска и штипска редифска дивизија из У корпуса још се прикупљаху у Штипу и Велесу;

16., 17. и 18. низамска и битољска редифска дивизија из УМ] корпуса, од којих она прва, налазећи се код Кочана на положајима према бугарској граници, заштићаваше са те стране концентрацију своје армије, а остале три искупљаху се из реона Прилеп—-Битољ— Дебар, већим делом у Битољу а мањим у Прилепу;

19. низамска и скопска редифска дивизија из МИ корпуса, без својих одреда, избачених код Бујановца и на Рујну према Врању и на положају код Страцина према Кривој Паланци ради заштите концентрације своје армије на тој страни, прикупљаху се у околини Скопља; и

Коњичка дивизија, која се искупљаше код Хаџилара у близини Скопља.

Али, из разлога које смо већ навели, а тичу се спорости мобилизације и концентрације, оне су биле далеко од тога да по броју бораца одговоре макар и приближно величини, која је за њих била прописана ратном формацијом. На потпуно њихово комплетирање, које би се отвгло у недоглед, није се смело чекати. Морало се благовремено приступити концентрацији, па макар и са у пола мобилисаним јединицама, јер су се догађаји приближавали муњевитом брзином. Зато, према напред наведеном броју, којим је била изражена тадашња стварна укупна јачина Вардарске Армије, и према овде показаном броју њених пешадиских дивизија, просечна јачина ових заједно са стрељачким пуковима од којих је у сваком корпусу био по један, износила је .250—8.200 бораца, што ће рећи колико једна наша или бугарска пешадиска бригада. И тих девет овако слабих дивизија пмало је сада, обазирући се уназад и страхујући да им Грци