Наши ратови за ослобођење и уједињење. Књ. 1, Српско-турски рат 1912. године : са 5 карата у прилогу и 18 скица у тексту

НАШИ РАТОВИ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ И УЈЕДИЊЕЊЕ 45

с југа не пресеку одступницу, да се хвата у коштац са савезничких девет дивизија пуних као око, и то са пет дивизија из Прве, једном и по дивизијом из Друге (с претпоставком да ће, као што је стварно и било, две бригаде из бугарске УП — Рилске — дивизије бити употребљене у Струми против самосталног Струмичког корпуса) и две и по односно две дивизије из Треће Армије (с претпоставком да ће ова без велике муке и доста брзо ваузети Приштину и у њој, ради сигурности своје позадине и деснога бока, оставити једну дивизију).

Под таквим, дакле, околностима, концентрациска зона ове турске армије, да не би под ударцима надмоћнијих снага пре времена била смрвљена п да не би рескирала своју одступницу коју су врло лако могли пресећи Грци, требала је бити повучена далеко позади линије Скопље— Штип. Али куда 2

По ономе како исповеда Зеки паша, који је ту армију и предводио, она је требала, под заштитом истакнутих регуларних и нерегуларних трупа према српској и бугарској граници, да се прикупи чак код Битоља, куда се и иначе доцније, после изгубљене Кумановске Битке, стварно беше и повукла. Он у својим успоменама, чији је превод одштампан у Рашнику за август и септембар 1925. године, јако жали што са њом није тако било урађено, јер, како он замишља, овим би јој се дала могућност да пречисти рачуне са Грцима или бар од њих осигура себи леђа, пре но што јој се Срби и Бугари буду примакли са севера. По његовом, дакле, мишљењу, требало је најпре напасти Грке, потући их или их одгурнути што даље на југ, па тек онда, када Срби и Бугари буду прешли Вардар, окренути се против њих и негде између Битоља и Велеса са њима заметнути офанзивну или дефанвивну битку. „Па“, тако он закључује ова своја интересантна излагања, „резултат какав био да био, нашој војсци ни у ком случају не би била