Наши ратови за ослобођење и уједињење. Књ. 1, Српско-турски рат 1912. године : са 5 карата у прилогу и 18 скица у тексту

46 М. Д. ЛАЗАРЕВИЋ

прекинута одступница ка Јањини и јужној Албанији“. Додуше, и овако како је његова армија радила, ангажујући се својим највећим делом у сливу горњег Вардара, одступница јој није била прекинута, благодарећи томе што Грци, после својих првих успеха, не беху гурнули на Битољ, већ су били скренули у десно, ка Солуну Но, да је са њом било урађено у духу овог послератног резоновања Зеки-пашиног, т.ј. да се бејаше одмах у почетку рата са својом главном снагом груписала у околини Битоља, и тај би јој ризик на сваки начин био уштеђен. Може бити, изашла би у сусрет догађајима са нешто јачом снагом него ли тамо напред, на линији Скопље—Штип и испред ње, јер, док савезничке армије буду у њену близину доспеле, имала би времена да исцеди што се још давало исцедити у западној половини Европске Турске. Али ово само под условом, ако би људство из покрајина, осуђених да буду, без или после слабог отпора, напуштене и остављене на милост и немилост непријатељу, пристало на ову жртву, која је и га најкултурније војске веома тешка.

У сваком случају, њен би отпор могао трајати и дуже, но што га стварно, разбијајући се и код Куманова и код Битоља, бејаше дала. Али би јој у самој ствари и то било залуду, сем што би могла себи обезбедити барем утеху, да је макар према једноме од својих непријатеља, специално према Грцима, имала успеха, јер, што каже наш народ, мртвој глави нема лека.

Истина, бугарска Рилска дивизија не би ни ишла овамо. Она би или одгурала ка Солуну или би, у смислу споразума, још из долине Вардара била одвучена у Тракију на појачање својој главној снази, која сама, као што се стварно бејаше и показало, није била довољна и да опсађује Једрене и да мимо њега продужи наступање ка Чаталџи. А од српске војске један прилично замашан део