Наши ратови за ослобођење и уједињење. Књ. 1, Српско-турски рат 1912. године : са 5 карата у прилогу и 18 скица у тексту

НАШИ РАТОВИ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ И УЈЕДИЊЕЊЕ 67

туално и без помоћи Треће Армије, ни заузимање Овчег Поља није задавало толику бригу као онда, кад је својом директивом био ставио Тимочкој дивизији ! позива у изглед да осцилира у широкој зони између Куманова и Кочана. Свакако је дотле већ морао добити повољније вести о току мобилизације и концентрације на страни Турака; а на име да код њихове војске није све у своме реду и да она према томе, бар за прво време, неће бити у стању правити онако велике сметње уједињењу његових армија на својој територији. Уосталом, то је врло вероватно, ако је судити по овом карактеристичном ставу тог, од генерала Милутиновића наведеног, његовог говора: „За Турке се зна да је код њих рђаво стање. Исхрана им је рђава; коморе немају. Са наше границе, а од њиховог становништва, отерали су сву стоку у позадину, па су уз пут убијали све оне, који нису сљедовали њиховом позиву“.

Али у целој овој ствари најкарактеристичније је то, што се он поново навраћа на своју првобитну претпоставку из директиве од 22. септембра о вероватном груписању главне снаге турске војске на Штипском положају. Шта више, сад јој даје и извесну одређенију форму, која је и својим наговештајем о предстојећој битки на томе положају још више продубила постојећу контрадикцију између ње и оне из директиве од 380. септембра у којој се назирала претпоставка да ће се та битка ангажовати у околини Скопља. Није немогуће да је та тако јасна и очевидна контрадикција била израз, не само неизвесности, већ и некаквог колебања његовог у мишљењу, као да је, на пример, у једном моменту замишљао ситуацију на један а у другом на сасвим други начин. Али опет, да је било само то, логично би било очекивати да он, после овако прецизно изражене своје идеје пред сакупљеним дивизијарима Прве Армије, у истом смислу исправи и директиву од 830. сеп-

Бђ,