Наши ратови за ослобођење и уједињење. Књ. 1, Српско-турски рат 1912. године : са 5 карата у прилогу и 18 скица у тексту

НАШИ РАТОВИ ЗА“ОСЛОбОЂЕЊЕ И УЈЕДИЊЕЊЕ 81

своје стране нападнемо. Снага, одређена за Овче Поље, налазећи се бочно према правцу Крива Паланка—Страцин— Куманово, имала је да привуче. на себе савезничке трупе, које би се овим правцем хтеле упутити Куманову. Снага, одређена да св постави на положајима испред Куманова, имала је, што би у осталом било сасвим природно и логично, да прими на себе удар савезничких трупа, које се овој вароши буду хтеле примаћи са севера, т.ј. од Врања. Требало је, дакле, утурити се на неки начин између савезничких колона, које буду долазиле од Ћустендила и од Врања и не допустити им да се сједине. Па је за ову сврху, а са наслоном на Овче Поље, била изабрана раскрсница код Куманова по некаквој фикс-идеји која је владала код Турака: да ће се ове, у тежњи сједињења, држати искључиво друмова. А што се тиче правца који преко Царевог Села и Кочана води у позадину положаја на Овчем пољу и испред Куманова где је према предњем требало зауставити нападни елан савезничких колона са фронта Ћустендил—Врање, овој је армији било остављено на вољу, да га, ако прилике буду повољне, са потребним делом снаге може бранити и нападом. На првом месту с тога да би после имала одрешене руке у одбрани Овчег Поља и Куманова, а евентуално и ради тога да би могла пружити нужну потпору самосталном Струмичком корпусу који је имао да буде главни носилац целокупног турског напада из Маћедоније у Бугарску.

Овако је дакле, и поред све нејасности горе цитиране одредбе у суштини изгледала најновија идеја о употреби Вардарске Армије у операцијама које су биле на помолу. То потврђује у својим мемоарима и сам тадашњи командант ове армије, Зеки паша, признањем да је на своју руку, а по савету потчињених му генералштабних официра, предузео офанзиву у правцу Куманова, противно добивеној заповести која гласи, како је он својим речима по сећању наводи: „Вардарска ће Армија непријатеља,

Наши ратови 6