Наши ратови за ослобођење и уједињење. Књ. 1, Српско-турски рат 1912. године : са 5 карата у прилогу и 18 скица у тексту

82 М. Д. ЛАЗАРЕВИЋ

који надире ка Кочану, напасти и растерати, а Србима ће спречити да нападну Куманово“. Дакле, и по саопштењу Зеки-пашином, од Вардарске Армије у суштини тражено је то да се, у интересу безбедности Куманова ограничи искључиво на дефанзиву. А у погледу опхођења њеног према бугарској колони, упућеној преко Царевог Села на Кочане, он заповести свога претпостављеног, наводећи да је њоме било захтевано да се та колона безусловно нападне и растера, даје много категоричнији смисао но што га цитирани текст има. Уосталом, и кад би било места двоумљењу односно карактеристике задатка који бејаше добила Вардарска Армија, за нас би у сваком случају било најмеродавније оно што доказује њен командант, кога се све то морало највише тицати и коме је дотична заповест била саопштена на његовом матерњем језику и према томе онако како је стварно била редигована. Ово тим пре што оњу тежњи да се оправда што није поступио онако како му је било наређено, сасвим наивно и искрено открива нове ствари, које га терете као главног виновника прерано претрпљеног неуспеха. Најзад, истом заповешћу препоручено је било команданту Вардарске Армије, да Приштински одред, који са својим регуларним трупама једва ако је премашао јачину једног нашег активног пука, одмах пређе границу, — те да заједно са тамошњим неуређеним арнаутским гомилама покушава што више одгодити појаву српске војске код Куманова, где је лево крило поменуте армије, према напред наведеном, имало да води чисто пасивну одбрану. Према овој заповести, Арнаути 4. октобра нападоше на више места у реону Копаоника и горњег Лаба кордон нашег граничног осигурања, састављен од трећепозиваца и граничара. У исто време код Мердара, гдеће у нападу узети учешћа, и регуларне трупе турског Приштинског одреда, наставише се још од прошлога дана сасвим елу-