Наши ратови за ослобођење и уједињење. Књ. 1, Српско-турски рат 1912. године : са 5 карата у прилогу и 18 скица у тексту

86 М. Д. ЛАЗАРЕВИЋ

„српској или, боље речено, савезничкој војсци од Врања и Ћустендила улогу браниоца. Али у сваком случају, као што и сам признаје, он се бејаше решио да пође напред, не да брани Куманово у вези са Овчим Пољем, већ да једним одсудним ударом раскрсти са својим непријатељима на северу, како би се после са свом својом снагом могао окренути Грцима, чија му је акција за њетовим леђима задавала велику бригу. И према томе, ако том приликом баш и буде принуђен да прими дефанзивну битку, то је, како он и официри њетовога штаба замишљаху, требало бити само ва моменат, док му се не укаже згодна прилика да и сам пређе у напад, тражећи решење које му је у овој до крајности мутној ситуацији било веома хитно. Другим речима, намера му није била да оде до Куманова ради тога да се држи пасивне одбране, чекајући да га савезничке колоне, рачунајући ту још и Бугаре од Царевог Села и Грке, са свију страна једновремено нападну. Напротив, његов је план био да активним дејством по унутрашњим операциским правцима туче једну по једну савезничку групу, почев са онима које му беху најопасније, те да на тај начин благовремено раскине ланац, који би га иначе својим стезањем на крају крајева савршено пригњечио и здробио.

Сем тога, узимајући за полазну тачку чињенице познијега времена за које при доношењу ове одлуке још није знао да су постојале и у каквом ће се облику оне у даном моменту развити, он овде говори само о Куманову и битки, коју је бајаги још тада мислио ангажоватп код овога места. А ни једном речју није споменуо Овче Поље, које је у тој његовој комбинацији, поред Куманова, играло, ако не до краја а оно бар у прво време док се ситуација није разјаснила, врло важну, па чак може се рећи и важнију улогу. У ствари, он тада није мислио нити му је уопште могло пасти на _ памет да ће се његови корпуси одмах и непосредно