Наш народни живот

С овим је врло сродно и једење меса он злочинаца, где је такође израз освете или казне за учињени злочин. Фиџианин у освети једе чак ваши које га уједају, а кад га трн убоде, он ra вади и једе. Кочин Чини изражавају најдубљу мржњу према некоме рекавши: Желео бих да се наједем његове јетре, или његовог меса! Други народи желе да се „напију крви” својих непријатеља. 4. Идеја да је неко, пошто је поједен, уништен или да је изгубио индивидуалност, одвела је ка канибализму не само ради освете, већ и ради заштите од опасне особе после њене смрти. Међу Ботокудима ратници једу тела својих палих непријатеља у уверењу да he тако бити сигурни од осветољубиве мржње мртвих. На Гренланду се верује да се убијени човек може осветити; освега се може отклонити само ако убица поједе комад црне џигерице убијенога. Многи канибали имају обичај да једу онај део од убијеног непријатеља, за који држе да је у њему душа, или смелост, нли снага (бубрег, око, срце, мозак). Један од разлога за то може бити да га учине неспособним да и даље чини зла. 5. Једући тобожњи центар извесних особина свога непријатеља, канибал мисли не само да је лишио своју жртву тих особина, већ још и да их је себи присвојио. У многим случајевима то је главни и једини разлог канибализму. Шошон Индијанци мисле да ће бити запојени јунаштвом палог непријатеља, ако једу од његовог меса. Међу Хуронима, ако је који непријатељ показао куражи, његово се срце испече, исече на ситне делове и даје гладним људима да једу. 'Становници Ропских Острва једу срце својих непријатеља, држећи да је оно центар оштроумља и куражи. Идеја о пренашању особина убијеног врло је значајна подлога канибализму у Аустралији. 6. Веровање у принцип пренашања одвело је

Наш народни живот, I. 8

113

ЉУДОЖДЕРСТВО