Наш народни живот

доводила до канибализма. У нашим старим записима, на име, казује се како је 1690 године у-Босни била таква глад да су „људи јели месо: пасје, људско и коњско и многу нечистоћу”. 1 Један босански фратар даје о томе овакве детаље: Многи свет помре од глади, народ јеђаше липову ресу, дрвену кору, винову лозу, псе и мачке. У <Сарајеву поједоше деда мртву матер; у Бања Луци кога би обесили, обноћ би га гладни људи свега изели. Паша вешаше и сецијаше ускоке и рају, кога би год довели, па би и те мртваце све изели... 2 Да наведем још један пример, који истина није из нашега народа, али је са нашега земљишта и јасно показује како оскудица у храни нагони на једење људскогмеса: За време другога српско-турскога рата (1878) пође пет шест Турака из села Чипуровца, преко Бабиног Зуба, ка Пироту. Срби из околнне их опколе и сатерају у једну колибу. Турци су имали добро оружје н доста барута, у Срба је било обратно. Турци убију једног Србина, а овн једног Турчина, баш пред колибом. Не смејући даље нападати, Срби позову добровољце, опколе Турке и оставе да их глад натера на предају. После неколико дана Турци се предаду. |Кад су добровољци наишли, „нашли су у колиби ражањ, а онај мртви Турчин сав огуљен: све му месо скинуто с костију”. Мештани ваљда и сад знају где је, како таму кажу: „Турчин јеја (јео) Турчина”. 3 2. Да је људско месо особита посластица казује једна наша народна приповетка из Скопске Црне Горе. У њој се прича како је неки човек ухватио два голуба и дао жени да зготови вечеру и како их је нашла мачка и појела. Жена се поплаши да је муж због тога не туче, своје сисе и у место од голуба, од њих спреми мужу

1 Љуб. Стојановић, Стари српски записи и натписи, бр. 5258 и 5712. 2 Гласпик Земаљског Музеја XVII (1915), стр. 10. s М. Ђ. Милићевић, Годишњица IV, 238—239.

116

НАШ НАРОДНИ ЖИВОТ