Наш народни живот

вечеру. Кад је човек почео да једе, није могао да се нахвали укусу меса које је јео. Жена му каже у чему је ствар и, како је била маћеха мужевље деце, рече му: „Кад је (људско месо) тако слатко хајде да закољемо твоју децу, па да их поједемо”. 1 3. На канибализам из освете над непријатељем у нас потсећају народне пословице; Жива бих га јео; Крви бих му се напио; Напио бих му се крви испод грла; Зубима бих га заклао, и сличне. 4. Једење људског меса или пијење људске крви да би се избегла освета убијених није ми познато да се помиње у нашем народу. 5. Веровање да се особине убијеног непријатеља могу присвојити, ако се једу његови тобожњи центри, види се из народне песме Пог и б Ровчанах коју је забележио Сима Милутиновић. У њој се пева како је скадарски везир на превару домамио Ровчане у Никшић, па их изненада напао, те су многи изгинули. Међу њима био је и ровачки барјактар Цоле Вучелић, који се, и ако рањен, јуначки бранио, убијајући једнога по једнога од Турака, који су долазили да га погубе. Најзад га убије из џевердара Мекић Арслан-ага, па му одсече главу и однесе везиру, који је стави на бедем од града. Пак никшићке буле и кадуне Довијају с’ јунаке рађати, Украдоше и Цолеву главу, Прво вече с бедена од града, Залуду је пред везиром стала, Скухаше је као и говеђу, Све се од ње јухе насркаше, Не би л’ Цола којагођ зачела, А у турском дину и народу... 1 6. Веровање у светињу принесене људске жртве данас у нашем народу не постоји. Оно је, ако га је и било, ишчезло заједно са људским жртвама, о

1 Светозар Томић, С. Е. Зборник, VI, 487. 2 Чубро Чојковић, Црногорац, nteanin церногорска и херцеговачка. Лајпциг 1837, стр. 24/.

117

ЉУДОЖДЕ-РСТВО