Наш народни живот

сасвим је друго питање. Одговор на њега имамо у националној борби и антагонизму српскога и турскога народа, после турских освајања српских земаља. Две друштвене заједниде, биле оне две породице, два села, два браства, два племена, или две народности, увек нађу шта ће једна другој да замере и „као за поругу” да кажу. „Руга се комшија комшији, село селу, вилајет вилајету и сви народи један другому”, врло згодно каже Доситеј Обрадовнћ. 1 У том погледу није могло бити изузетака кн између чисто српских заједница. За то има врло много примера. 2 Нарочито није могло бити између српских и туђинских заједница. И за то има многобројних примера. Специјално за Србе и Турке и за њихове односе било је пуно разлога да говоре једни о другима „као за поругу«. То су била два потпуно различита народа са два различита порекла, двема религијама, двема прошлостима, двема културама, двојаким погледима на свет и, што је главно, један са правима господара, другн без права, готово роб. И они су рекли пуно ствари једни на рачун других. И зато има пуно примера, и у литератури и у традицији. Између осталога, рекли су једни о другнма да су не п оузд ан и. То су рекли не само Турци за Србе у пословицамаг „Ни у тикви суда, ни у Влаху друга", „С Влахом до по здиле, а од по с њом у главу” (Код ове пословице вели Вук: „Гледај: Ни у тикви суда, ни у Влаху друга), „Једнога Влаха посади за сто, другога метни под сто, што ти мисли онај под столом, то тн мисли онај за столом,” већ и Срби за Турке: „Ни у Турчина вјере, ни у Жуђела мјере,"

1 Дела Доспшеја Обрадовпћа , Београд, 1911, стр. 192. 2 Вук С. КараџиН, Пословице стр. 492—493. М. Ђ. Милићевић Кнежевана Србија, стр. 119 —120, 125, 217; К. Поповић, Пуш лпцејскнх ппшомаца, Беогвад 1867, стр. 144; Браство 111, 247; Zbornik га narodni život Juznih Slovena XI, 138 141 и т. д.

142

НАШ НАРОДНИ ЖИВОТ