Наш народни живот

Ношење перчина у нашем народу изгледа да је •свуда ишчезло по наредбама, и то тек од почетка XIX века. Промену народне ношње изазивају и измењене економске прилике. Богати везови и украси којн се могу израђивати само онда кад се има у изобиљу материјала за њих и кад се има доста слободног времена, постепено ишчезавају кад материјала нестане, или кад се сав, или велики његов део, мора продати да би се добиле друге намирнице и потребе за живот. У нашем народу је некада женскиње пмало на расположењу вуне да ју је могло и бојити и њиме ткати шарене појасеве, сукње, јелеке, кецеље и вести раскошне шаре на њима. Исто је тако имало времена да је могло месецима вести везове на кошуљама, убруснма, сукњама и јелецима. Од како је почело бивати вуне све мање, те јој је цена скочила, и од како је радна снага поскупела, почело је у народу нестајати шарених тканина и раскошних везова. Толнко у опште. Међутим народна ношња није једнака нп у свима крајевима баш истога народа. Сем културних утицаја, утицаја државних пласти и утицаја промењених економских прилика, ка промену ношње могу утнцати и други факторн. Области са различитим природним условима, различитом економијом, различитом религијом, и кад у њима живи исти народ, имају различнту ношњу. Другојача је ношња у планинскнм областима, а другојача у равницама; другојача је код сточара, а другојача код ратара, поморцца или занатлија; другојача је код Хришћана, а другојача ком Муслимана. Па чак и по меетима, баш у истој области, ношња може варирати. Другојача је ношња по планинским крајевима једне области, а другојача по равнима; другојачу ношњу имају сељаци, земљорадници, Хришћани, Срби, а другојачу варошанн, сточарн, Муслимани, Румуни, баш кад су у једној те истој области.

76

НАШ НАРОДНИ ЖИВОТ