Наш народни живот

10 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

цима народни главари и кнезови (башкнезови, оборкнезови), који се ни по васпитању, ни по оделу, ни по домаћем животу нису разликовали од имућнијих сељака. Они су у договору са народом руководили унутрашњим односима у племенима и кнежинама, по старим народним социјалним обичајима. Тако су у нашим земљама под Турцима оживели наши стари социјални обичаја.

Падом наших земаља под турску власт нестало је у њима и закона, по којима се дотле живело. На место њих понова оживљују стари народни правни обичаји. Распре међу племенима и кнежинама, због територија, пасишта, извора и сличне, умиривали су Рародни старешине само по обичајима, оснивајући свој суд ва средоџбе старих људи, на зрави суд, или остављајући право јачему. Несугласице око деобе имања изравнавали су изабрани судије. Заваде између села или између породица исто тако. Крвну освету су прекидали добри људи. Ако би ко у селу чинио зла, село би га изгонило из своје средине, или би га колективно убијало. Ако би ко учинио. какву штету изабрани суд или сеоски збор би је проценили и кривац би је морао платити. Ако се не би могао пронаћи кривац, налажен је јамчењем. Ако не би признао кривицу подвргаван је Божјем суду (вађење мазије). Тако су под Турцима оживели народни правни обичаји. Само тешке кривице, и то тек кад би се за њих сазнало, буне и хајдучују, кажњавале су турске власти.

Под Турцима је и хришћанска вера много изгубила од свога значаја. Турци су, одмах после покорења Србије, укинули независну Пећску Патријаршију. Множина српског свештенства морала је постепено бежати у Аустрију. Није боље било ни са свештенством из других наших крајева под Турцима. Оно свештенство што га је је било у нашим покореним земљама бивало је из дана у дан све ређе и све слабије Криза коју је хришћанска црква преживљавала учинила је да су њезине одредбе