Наш народни живот

184 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

није обазрео, и да није рекао: „Овдје треба стати“, зид би за њим нарастао. до трна). Послије он ту постане цар и од свога дједа отме царство“ Врло слично казују и друге народне приповетке»,

О рађању без оца има у нашем народу и једна другојача приповетка. Она је из околине Мајевице у Босни. Још док је Бог ходио по земљи, прича се у њој, живео је неки човек по имену Андрија. Он убије деведесет и девет људи, покаје се за толике грехе и пође да тражи Бога да га моли да му опрости. У путу га сретне светац и запита га куда иде. Он му каже да је пошао Богу да моли за опроштај грехова. Светац му на то рекне: „Кажи ти мени шта си сагрешио, ја ћу ти казати опроштење. Ја сам ко и Бог.“ Човек му каза и он му нареди да иде кући па да за годину дана носи дрва уз брдо на једну камару. Кад се наврши година да се увуче у сред дрва и да их запали, па што остане од његова тела оно бе бити без греха, а што изгори оно је однело и грехе са собом. Он тако и уради. За тим прође туда Бог са Светим Савом и нађу да је од оног човека све изгорело осим срца, које је било као да је сад из човека извађено. Онда Бог рече Светоме Сави: „Понеси то срце, па демо га довече испећи за вечеру!“ Свети Сава понесе срце и кад дођоше на конак, метну га на жар да се пече, У кући где су конаковали била је девојка, која за-

- Вук С. Караџић, Српски Рјечник код Цариград. 2 Брасшво, књ. 1Х и Х, 398—394 А Гавриловић, Двадесет сриских народних приповедака, Београд 1909, 47—49: Рг. 5. Ктаиз5, Атшторорћутегта, Ва. 1, Гејрето 1904, 47—48. — И сам имам једну варианту ових приповедака, коју сам забележио у Пожаревцу. У њој се прича како је некакав цар погинуо у рату. па му је глава остала на бојном пољу и по њему се повлачила. Случајно наиђе на њу некакав човек који није имао деце, па је гурне ногом и рекне: „Еј, главо, главо, док си царовала, царовала, а сад се по утрини ваљаш!“ — „Царовала сам, и опет ћу царовати“, рекне му глава. Кад човек то чује, наљути се, узме главу, однесе је кући, сагоре је, саситни је у прах и прах метне на орман. Његова жена наиђе на прах, помисли да је кафа, скува «та и попије. Од тога роди близнаке, сина и кћер. То. су доцније "били цар Константин и царица Јелена. Е