Наш народни живот

192 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

људи и шта све нису чинили да зета одобровоље; али је све било узалуд. Најзад, нађу једну врачарицу, којој се потуже и запитају је може ли учинити да им зет прими кћер, Врачарица им одговори да може, одмах учини чини, и још исте ноћи њихов зет, као помаман, дојури њиховој кући и одведе моју тетку својој кући. Од тада су живели не може бити лепше. Шта је врачарица радила нисам запамтила, јер сам била мала и на те ствари нисам обраћала пажњу. Међутим ја то добро памтим, аи у нашој се кући о томе задуго говорило. Сем тога ја сам и доцније слушала да врачарице могу да учине да се мушко и женско заволе, ма како далеко били једно од другога, и да после не могу једно без другога.

Најзад, ја сам пре рата имао белешку, исписану из неког етнолошког часописа, све ми се чини из Глобуса, у којој се као о чуду говори о једном аутентичном случају оваквог опчињавања на даљини. Човек је, каже се тамо, био негде ван места, па кад су учињене чини, он је тако трчао да стигне што пре где је требало да дође, да је, чим је стигао, издахнуо. Та ми је белешка за време рата пропала.

У нашем народу има много љубавних чини, али се све врше, тако да кажем, изблиза: или су напитци, или погледање кроз колут од трава или корења, или додири, или што слично. Ако од тога уопште има каквога ефекта, барем се види од чега је. У примерима које сам изнео особе су далеко једна од друге. Од чега ту може бити ефекта» Ако изнесене ствари имају у себи иоле нечега стварнога, оне су врло интересантне, те је вредно знати нешто више о њима. Због оних који су у приликама да се о њима боље обавесте ја сам највише и написао ово неколико речи о чудноватим љубавним чинима.

=== јео