Наш народни живот

26 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

мије, књига Х1У) и да се детаљно упознаду са обичајима који су по њима покупљени и пописани. Сем тога ми им напомињемо још следеће:

Сви обичаји једнога народа нису свуда потпуно исти. Области са различитим природним условима, са различитом економијом, религијом висином културе и спољним утицајима, и кад у њима живи исти народ, имају обичаје који се разликују међу собом Другојачи су обичаји у планинским областима, а другојачи у равницама; другојачи су код сточара, а другојачи код ратара, помораца или занатлија; другојачи су код хришћана, а другојачи . код муслимана; другојачи су тамо где су школе честе и где писменост стоји високо, а другојачи тамо где књигу ретко ко узима у руке; другојачи су тамо где се утицај суседних страних варода не осећа, а другојачи су тамо где се са странцима одржавају сталне везе. Због тога је врло потребно тачно одредити област из које се желе обичаји скупљати и описивати. За тим јој описати природне особине, изнети број и имена насељених места, са, макар приближним, бројем кућа и становника, рећи, оно што је најважније о народном занимању, па онда о вери, школама и писмености, и, најзад, да ли у суседним областима живе Срби или други који народ.

Даље, кад се описују обичаји једне области не сме се предпостављати да су обичаји који се налазе у једном месту у њој исти у свима местима. И по местима, баш у истој области, обичаји варирају. Другојачи су обичаји по планинским крајевима једне области, а другојачи по равнима; другојаче обичаје имају: сељаци, земљорадници, хришћани, Срби и тако даље, а другојаче: варошани, сточари, муслимани, Румуни и тако даље, баш кад су у једној истој области; другојачи су обичаји код староседелаца у једној области, а другојаћи код досељеника и њој. Народне пословице: „У сваком селу свој закон“, „Колико је села, толико је навичаја“, „Свако село башка адет“, имају у овом погледу врло много