Наш народни живот

СЕЛО КАО ДРУШТВЕНА ЗАЈЕДНИЦА. 51

чСрбији сматрала као целине, у којима је сваки сељак био дужан светити крв свога сељака. М. Ђ. Милићевићу су причегли да је пре лрвог устанка била страшна крвна освета међу сељацима из села: Мораваца, Липња, Пољанице, Козеља, Ивановаца, Бранчића, Гукоша и Дића. „Не прође по месеца дана па се тек неко јутро зачује пред којом кућом за: певка, и ми депа од својих старијих дознамо да су неког нашега сељака из освете убили сељаци из кога другога села, с којим је наше село било у крвној омрази.““

6. Свако је браство имало свог главара. Он није биран, већ је „за главара већином признаван најугледнији човек у браству, који је свој углед задобио било јунаштвом и памећу, било богаством и јачином свога рода, а врло често и једним и другим. Само у неким приликама браство је избором утврђивало неког за главара: кад је, на пример, требало слати племенске главаре ради важних политичких послова с неким страним државама или племе гима.“> У Србији је свако село имало свога сеоскога ктеза, „за кога се може рећи да је био од данас до сјутра, и осим гола имена да ништа више није имао: у многијем селима само су онда постављали кнеза, кад је ваљало порезу купити, а после га нико није кнезом ни звао“.9

7. Браством руководи збор браственика, селом збор виђених сељака, који су се називали кмешовима.

8. Као што су браства саставни делови племена, исто су тако села била саставни делови кнежина. 9. Као што браства имају своју функцију у своме племену, тако су села имала своју у својој кнежини. На племенским скупштинама била су за«ступљена браства, на кнежинским села. Сеоски представници на кнежинским скупштинама одређивали

1 М. Ђ. Милићевић, Поменик, 756. Ј. Ердељановић, Насеља, ТУ, 204. Вук С. Караџић, Српски Рјечник код кнез.

з 3

4»