Наш народни живот

66 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА,

остави сина, и то сина који приноси мртвима жртве и наставља култ душама предака, може доспети на небо благословених и тамо водити живот блаже. них. Ко не остави ниједног сина, његови претци губе посмртни дар, који им припада, несрећни духови предака се љуте на њега, а он сам мора после смрти блудети по земљи као дух без мира, или чак пропасти у пакао. Само помоћу сина добија човек бесмртност“ 1 -

Овоме је врло слично схватање нашега народа 9 браку. У једној приповетци В. Врчевића, која је написана по истинитом догађају у Херцеговини и потпуно у народном духу, говори Мићун својој жени „Зар ти још не знаш да жене нису спрам мужева друго до праве робиње, и да се људи не жене ни зашипо друго но да имају порода, исто као да купе једну њиву да им роди круха, без којега [породај би човјек умро као суви паљ у гори, те не видео од свога срца порода, и тако би му се угасила смртна свијећа“. М. Ђ. Милићевић вели да се „наш народ страшно плаши да му жена не буде неротка... нема ко након њега запалити му крсне свеће, нити се ко има молити Богу за његову душу“ 3 Л. Грђић каже како је у народу тешка клетва кад се коме каже: „Свијећа му се утрнула“, што значи: „Не имамо мушкога порода“, то јест „не имао никога ко ће му по смрти свијећу за душу запалити. Тога се народ веома боји, те држи за велику несрећу ако не остави мушкога порода иза себе““ У Пиротском округу, човек и жена без деце „нису никад весели и насмејани, па још ако су доброга стања, онда је њихова туга још већа, њих мрзи, и као да их је срамога, да изађу међу људе.“ Вечито иду од

1 М. Упегиа, ГПге Егаш т деп тагасћеп Кеђртопеп 1, Тетрде, 1920, 4.

2 В. Врченић, Низ српских приповједака, Панчево, 1881, 16. 8 М. Ђ. Милићевић, Лешње вечери, 221—222.

= Лука Грђић-Бјелокосић, Из народа и 0 народу. Мостар [1896], 211.