На изјаву г. Драшковића : (и написе његових послушника)

15 (0 Вашим свесним и несвесним савезницима у Солуну, ја ћу говорити доцније и за-_ себно, г. Драшковићу, када будем расправљао ствари од мало већег значаја, но што је Ваша _ пакост. У Солуну су за Вас радили други, којима сав жалосни понос њихов не смета. да Вашој пакости измећаре.. Али о томе други пут. . = Па = Наводећи из моје књижице ту напомену“ о његовој радњи у Солуну, против мене, г. Драшковић је назива „ваљда хиљадитом неистином.“ — И заинтересован том неистином,. он се — што је чудо! — спет распитује, које то у Солуну био против мене, па му је, вели, речено, „да су то без изузетка честити људи и да нису врчали, већ га (мене) отворено оптуживали.“ Узимам, да то што г. Драшковић. вели, није неистина — ни прва, ни хиљадита. — и питам: да ли г. Драшковић добро чини, када те „честите људе“ не именује, који као: такви, никад не презају да отворено кажу. шта мисле, ни јавно да посведоче шта знају“ Кад се честити људи, у даном случају не именују, онда се њихова честитост доводи у | сумњу. Нарочито се они доводе у сумњу оном манијом г. Драшковићевом, да је њему опет „доста, што ти људи (који имено људиг!) знају, да су тврђења г. Јботићева неистинита.“

2

Напослетку, при завршетку, смиловао се г. Драшковић да призна, како у мојој књижици има један навод који је истинит. То је онај навод, вели г. Драшковић: „да сам га. известио да не марим за његово пријатељ-

ство.“ — Од кога је — доста је, али на жа-