На стрампутици : роман из предратног живота београдског

=

слица и да се срећа само у браку може постићи... Откако је ближе познао Веру, њена лепота и чедност толико су га задобиле, да је о њој мислио и у највећој заузетости на каквом важном претресу судском.,. Помишљао је, шта је управо то, што га, поред толиких других девојака, Вери привлачи као магнетском снагомг »Њена лепота, богаствог... О не! Кад би Вера била мање лепа и пука сиротица, опет би ми срце за њом жудело... То је, зацело, љубав о којој Зарић ни појма немал«...

Он је познао у Вери — то је тврдо био убеђен — такве моралне особине, какве није находио код других женскиња. По судиској навици, да у изразима лица човекова тражи да позна карактерне му особине душе, Гојко је у свежем тену ружичасто белих образа Вериних, у детињастом погледу сјајних очију, у љупком осмеху рујних усана и свежој ведрини чела, откривао и читао милу безазленост и нежност, одгајену питомост и смерност, разборптост ума и интелигентност... И све га је то очаравало и заносило... Равуман и примеран живот у кући Николиној подржавао је тај његов занос пи предочавао му ненадмашну срећу у брачном животу... »Само« — и ту би Гојко бојажљиво застао. Хоће ли наћи одзива у Верег... Та га је мисао мучила, не дајући му мирно ни спати...

— Збиља, Милане, мислио сам, како би било лепо, кад бисмо се нас двојица, добри другови, оженили двема тако ваљаним и интелигентним сестрама.

— Велиш »лепо«е Ко би погодио шта је у везаној торби:

— Да, врло лепо! Не говорим без разлога... Допустићеш да сам их могао добро познати... Оне су потпуно овладале мојим симпатијама; а, нећу ти крити да моја симпатија за млађу све више добија карактер љубави.