На стрампутици : роман из предратног живота београдског

is} 0 e ———

сно уљуљкивале; уништена нада на поправку презадуженог стања које му је стварало толике · неприлике; порушени планови о заснивању своје куће и безбрижнијег и угоднијег начина живљења; изгубљени изгледи на већи углед и положај у београдским круговима, па и у државној служби; =— ова та уображавана срећа, ишчезе као дим, као какав леп сан!...

Но та недаћа не поплаши Боровића.

Он није био од оних мекушних људи који пред већим тешкоћама и препрекама лако напуштају своје смерове. Смео, дрзак, газио би и преко највећих и најнесавладљивијих сметња, само да до циља дође. Па ни у овој прилици не беше клонуо духом; још је помишљао на остварење својих жудња и идеала; још му је остао био један зрачак наде, и, њему прибеже свом моћи својом.

У Вериној одлуци гледао је једини спас.

Веровао је да је Верина симпатија за њ врло јака: шта више, поверовао је речима Зоре и Маре, о којима је био у блиским пријатељским односима, да је Вера у њега, управо, заљубљена. То мује и дало било смелости на прошевину и без Вериног нарочитог одобрења. И сад је хитао да се што пре користи том љубављу, док не би охладнела под разним могућним утицајима. Али је увиђао погрешку са своје журбе с прошевином; било му је јасно да је требало сачекати, да се њена тек зачета љубав развије до тог ступња, када би очева п сестрина упорност могла бити лако саломљена Верином одлучношћу. Стога је сад журно хитао да поправи ту погрешку.

У своме писму Вери тражио је састанак с њоме. Од тог састанка тврдо се надао успеху. Знао је да његова жива реч пма моћан утицај на њу, на њено млађано срце, на њену безазлену и лако запаљиву душу; па је грозничаво очекивао њену одлуку о састанку... План му