На стрампутици : роман из предратног живота београдског

165

је био: да. Веру занесе својом »великом љубављу« и да клицу која се у њену срцу зачела, подстакне на брзи развој; а тада даје приволи на решење њихова питања без обзира на очеви сестрин пристанак, ма то било и напуштањем родитељског дома:.. Знајући у Вере јаку ћеринску и сестринску љубав, предвиђао је даће то с њоме потеже ићи; али се уздао у моћ оне јаче љубави која не преза ни од чега, која гази преко свих сметња и која руши и најтврђе ограде што јој стоје на путу.

То је бпо онај план његов, о коме Јуца није умела дати Паји подробнији извештај. А тај ће план, рачунао је он, поуздано саломити упорност оца Николе, тог добродушног »фармазопа«. Улазећи у собу, Боровић је још са прага запазио Јуцину забуну, па је упита:

= Рекао бих, ниси ми се надалаг

— Надала сам се... знала сам да си нестрпљив као дете за сисом. Али... имала сам госте, па —

— Срео сам Зору и Мару... Рекоше даћу

овде затећи неко изненађење, — и Боровић се радознало осврташе по соби. — Какво је то изненађењег

— Ваљда су се нашалиле, — одговори Јуца лукаво.

— Јеси ли предала писмог Шта је казалаг Хоће ли доћи на састанак% — питао је Боровић брво једно за другим.

— Чекај, да почнем по реду... Кад сам отишла. затекла сам —

— Немој ми ту зановетати! Шта је с пиCMOM? — Баш си много нестрпљив!... Најпре није хтела да га прими, а кад сам ја навалила, онда, та је прочитала. — При том извади писмо и ћушну му у руку. — Ево ти гај |