На стрампутици : роман из предратног живота београдског

166

— Вратила» Хм!...

— Љутила се на зет: Николу и Наду што јој нису ништа казали о твојој прошевини.

— Шта, није зналар Љутила сег... Добар знак!... А ондар

= Онда је рекла: »дрско, лудо!«

— За кога је то реклар -

— За тебе, јабоме... Лудо сп радпо.

— А хоће ли доћир .

= Не надај се.

Боровићу се оте из груди једно »АХЈ«... Сва нада његова развеја се као прах на ветру. Подиже руку на чело и забринуто гледаше у једну тачку на поду. |

— Лудо си радио, јабоме!

— Па зар ни одговора на писмор

— Сутра ћеш га добити... какав сп заслужио. Мислио си да се моја Верица, моја лепа голубица, може тако лако уловитир

»Дивља голубицајс помисли Боровић, па рече: — Веровао сам у њену велику симпатију, љубав...

Јуца је сажаљиво гледала забринутог Драгоја, готова да му помогне; само није знала како.

— Је ли, богати, какав ти је то »план« што га јуче помену»

— Дознаћеш... О! неизвесност до сутра!..

— Није требало истрчавати... Како сад да се поправиг... Треба причекати неко време...

— Али мени није до чекања, разуми!... Утицај оца, сестре, 0!... Вера би била за мене изгубљена... Мораш је пошто-пото приволети на састанак, пи то што пре, док је још на њих љута.

— Приволетир Али какор... Ласно је теби рећи.

Боровић је забринуто шшао по соби, говорећи више за себе:

— 0! неуспех би ми задао тежак удар. Сва