На стрампутици : роман из предратног живота београдског

и сам осећао да су непристојне... О Мицом је доиста грешио, али је сад увпђао да му треба прекинути сваки однос с њоме, па рече:

— Разуме се... Нећу јој више ићи.

Јуца погледа на врата на која је Вера, отишла, па му готово шапућући говораше: - — Видела сам јој дете, лепо мушкарче... Сушти твој нос, твоја уста...

— Остави то! — срдио се Боровић.

Њему падоше на ум њене црне очимп враголасти поглед, искрсе му слика детета што има осушти нос и уста« његова, па помисли како ће му бити тежак растанак од њих...

— Да раскрстиш с њоме, јабоме. Настрану тај прљави фети

Јуца је и по своме паланачком моралу увиђала да су ти односи непрпстојни. Алп је била готова да своме Драгоју опрости тај грех умладост лудост«... Бринула је само да сео томе у зет-Николиној кући ништа не дозна, са чега је и наваљивала на Драгоја да одбаци тај прљави феш«.

У тренутку кад је Боровић пошао излазу, појави се на вратима Вера с писмом у руци, говорећи:

— Готово... још завој...

Угледавши Боровића, изненађеној се Вери отрже узвик »Хај« па збуњено застаде. А он јој радосно пружи обе руке.

— Каква изненадна срећа!...

Вера уступи корак назад. Осети да јој срце живље закуца. Побоја се моћна утицаја његова, па помисли да брзо сврши с њиме, остајући при одлуци својој.

— А Тета-Јуца је крила да сте овде!

— По мојој жељи, — рече Вера хладно.

Њен хладан поглед и озбиљан тон поплашише и збунише Боровића, али опет нежно промуца: