На стрампутици : роман из предратног живота београдског

== 169

— Писмо... зацело мени намењено... Одговор који жудно чекам, — рече и пружи руку.

Вера намах згужва писмо. — Није више потребно. Слободна је реч изразитија. — Затим га поцепа на комадиће и баци у корпу код стола за писање.

Сем хладноће, изражене на лицу и у погледу њену, тон гласа и начин гужвања и цепања писма одаваху нервозну срдитост која је сведочила о јакој вољи да одржи одлуку, диктовану разумом. Била је свесна потребе да раскине сваки однос с њиме, да мора штедети осећања оних, који су јој и ближи и пречи од Боровића. Али ју је ипак нешто вукло да сес њиме лепо објасни; осећала је неку обавезу са љубави његове да не кида напречац, да му разлогом оправда своје повлачење.

— За ваша објашњења ја нисам потребна, — рече Јуца и изиђе.

Боровић се мучно осећао са Верине хладноће и срдитости. Чинило му се да га нешто стеже у грудима; спопаде га неки страх — њега, који је вазда смело прилазио женскињу и дрско гледао право у очи; страх, да му олако не измакне драгоцени плен који је до јуче био тако близу дохвата његова. Требало је Веру што дуже задржати; а уздао се у моћ својих речи које су му вазда доносиле победу. Он ју је нетремице гледао и збуњено мислио на речи којима ће је предусрести.

У хладноћи и срдитости Вериној било је нечега што га је очаравало. Никада му се Вера није учинила толико дивна. Телесне дражи њене беху га опиле. Отрасно је прижељкивао срећу да јој може руком обавити вити став, да је притисне на груди своје, да јој љуби пурпурна, усташца. |

У импулсу неодољиве чулности њему се враћаше заводничка, снага и поузданост у себе. 'Падоше му на ум Јуцине речи о Вери, и сад