На стрампутици : роман из предратног живота београдског

170

му је требало да се увери, да ли му је дух постао немоћан за придобивање, и, да ли је допста, тако тешко »уловити« голобицу њену.

Та га мисао осмели; приђе ближе Вери, па јој скрушено и нежпо проговори дрхтавим гласом:

— О Вера! Очајан сам са неуспеха код вашега, оце. Али ми долазак ваш ипак обећава. радост, срећу...

— Нисам дошла састанка ради. Ви га не заслужујете.

= Онда сам ја најнесрећнији човек!... Не, Вера, не будите тако немилостиви!... Ваша симпатија —

— Ви сте је уништили.

— 0О!... Ваша је реч немилосни ударац који ће ми оставити вечити бол у ојађену срцу...

— Изазвали сте је својом лакоумношћу.

— Допустите, Вера, да дадем израза бол· номе срцу са неуспеха који ме је саломио; да будем тумач силних емоција своје душе п њене неодољиве жудње; да покушам оправдати —

— Молим, — прекиде га Вера брзо. Ваше ми је осећање познато... Моје је време ограничено; морамо се брзо објаснити... Ваш корак код оце био је —

—- »дрзак«, »лудс.. о знам, то сте хтели рећиг Али —

— Учинили сте га без мога пристанка.

— О Вера! Признајем погрешку, са које вас по хиљаду пута молим за опроштај. Она је учињена у жару неодољива срца које сте запленили... учињена у заносу чежњиве ми душе да вас што пре имам, да вас што пре могу назвати својим неоцењивим благом...

— Признање погрешке не поправља рђаве последице.

_ — Али се надам, да ће то моћи велика, љубав моја... Она ме крепи надом да не клонем са грдна очајања, да не обамрем са хладна по-