На стрампутици : роман из предратног живота београдског

гледа дивних очију ваших, да се не срушим под ударцем немилостива одговора...

Веру су доиста »електризовале« узбудљиве речи Драгојеве у које се он и уздао. На лицу њену могла се јасно читати борба у души; сташе јој се губити хладноћа и оштрина које се опажаху до овог тренутка; и опа блажим тоном проговори:

— Разумећете, Драгоје, да мој одговор —

— О не хитајте с њиме, Вера; пустите да, могу исказати. тврдо веровање да је само у вашој одлуци спас, срећа моја.

— Повољна одлука моја немогућна је у одвећ тешким приликама које сте ви изазвали.

— Ах, ја!... Сву срећу, сав живот ставио сам пред ваше ноге. Можете их погазити или подићи. Погазите ли их, моме опстанку нема, више смисла. Та нашто бих живео без вао, без љубави вашег

— Немоћна сам, Драгоје, да могу одлучивати вашом и својом судбином, — говораше Вера са више топлине. — Ма колико желела. да будем слободна и самостална, мени је то немогућно у неизбежним приликама у којима сам... Њихова је моћ јача од воље моје. Ако ме доиста волите, оставите ме на миру... немојте ми писати... не тражите састанак... не мислите више о мени...

Вера се усиљавала да јој разум говори, али је све на њој одавало да јој је душа заталасана, да она почиње овлађивати разумом. И Драгоје похита да се користи, да, јој душу још јаче узбуди, па говораше са пуно театралнога афекта:

— Ако у вашем срцу, Вера, има за ме и најмање искре осећања, нестаће брзо и помисли на тешке прилике које вас окружују... Зар

се љубав обазире на тешкоће и сметњег Зар · има тако тврдих и високих преграда које би могле зауставити силни полет њенг... О Вера!