На стрампутици : роман из предратног живота београдског

112 ===-=_=______

Ви тражите од мене немогућност; тражите да не мислим више о вама! Како да не мислим, кад ме ваш сјајни и мили поглед не оставља, кад ми лебди пред очима и дан п ноћ... Како да не жудим за састанком, да вас видим, да се напојим свежега даха и лепоте ваше, да вам кажем шта ми срце осећа, шта ми душа говориг... Била је узбуђена; срце јој је јаче куцало, дисање отежало, а образи запламтели; дрхтала је од узбуђености. Није имала одважности да. погледа Драгоја, али га је пажљиво слушала и гутала његове тако миле речи. Из заталасаних груди оте јој се уздах, па готово шапатом проговори:

— Ваша ме љубав загрева пријатном топлином, али —

Боровић се охрабрп а у исти мах побоја. да се њена »пријатна топлина« не расхлади под немилосним »али«, па је брзо прекиде, говорећи живљим заносом:

— О мила Вера! Ви сте ми једина нада живота п среће моје... Кад сам поред вас, пили само и помислим на вас, осећам заносну милину која ми напаја душу, струји кроз крв, овлађује целим телом до најситнијих молекила. Живот ми је тада мио, радост бескрајна!... 0 вама непрестано мислим и сањам. Ви сте мп постали животна потреба душе, ума, целога бића, мог... О Вера! Све бих покушао вас ради; све бих жртвовао само да имам вас... вас п љубав вашуј!...

Драгоје је говорио узбудљиво, страсно. Његове речи очараваху Веру, опијаху је као морфијум нервозна болесника. Она: више није умела да влада собом, није више била у стању да се отргне од заношљива утицаја његова пала је у разапете замке као мушицау паучину. А он, у грамзивој похоти својој, као гладна, звер, шчепао ју је незграпним канџама