На стрампутици : роман из предратног живота београдског

=== = а = 14 РБ

јој. Шисам више подобна за одлучност; ум ми је немоћан да влада мноме.

Боровић је алапљиво гутао речи њене као жедан свеже водице. Радостан осмех сијао му је на уснама, у очима, у изразу свега лица његова. Био је поуздан у победу, па је живо предусрете: — O мила Вера! Ти ме волиш... је ли, рециг

= Не умем да кажем, да ли се моје осећање може назвати љубављу, али... чини ми се... све више осећам вашу привлачну, неодољиву моћ... Ви сте овладали мноме.

Вера се више није плашила свога осећања и својих речи, нити се у том тренутку сећала оних, ради којих је угушивала то осећање. Њен разум беше потпуно подлегао у борби с осећањем. Она је Драгоју отвормла своје груди онако, као што тек процвала ружа отвара мирисне листиће под сјајним зрацима сунчаним. Она је у овом тренутку наличила на лађу без крме на узбурканом мору; њоме су се титрали усколебани вали на пучини заношљиве љубави.

Боровић се топио у задовољству са успеха.

На лицу му се беше разлило блаженство, а на уснама играо му је победни осмејак... Мисао му је говорила: »Голубпца је уловљена... Она је моја, моја!... Кад њу имам, све је добивено«... Главни је део његова »плана« остварен; сад се треба постарати и за други, п то одмах... »Гвожђе ваља ковати док је врело«...

Радосно обузет таквим мислима, он брзо приђе Вери и ухвати је за руку коју она не трже.

— 0 Вера! Радост ми је непзмерна, срећа бескрајна !...

Затим је привуче себи, па је дрском руком обухвати око струка и — пољуби.

Вера се нагло трже као да ју је жеравица опекла. Пољубац је поплаши; учини јој се као