На стрампутици : роман из предратног живота београдског

155

недопуштени грех, као смелост на коју досад имађаху права само њени најближи и најмилији, па збуњено проговори: .

= 0! шта чините!... Вазда сте нагли!... Ваша ме наглост, Драгоје, буни, плаши. — И Вера се измиче корак даље.

— Моја је наглост само израз радоснога срца, излив усхићене душе са одзива љубави твоје... Нека те не плаши смелост срећнога који је жудан да те грли и љуби, да те у загрљају своме има вечито уза се...

Вера погледа на сат. Хтела би да је што пре у својој соби, да мирно размишља о овом за њу одвећ значајном догађају, о покрету у души и мислима својим, о новим осећањима, која тако моћно овладаше њоме...

— Треба ми, Драгоје, ићи дома.

— Немој хитати, лепотице моја !... Колико сам жудео за овим тренутком радости и среће!... Немој хитати! —- и он јој понова дохвати руку и обасу пољупцима,

Вера се није више отимала, али јој задовољство у души беше за тренутак помућено.. Падоше јој на ум њени мили на дому; осети се кривац према њима. Искрсну јој пред очи сва тешкоћа у којој се находила, па се забрину.

— Наш је положај, Драгоје, врло неповољан, мучан.

— До нас је, Вера, да га учинимо повољним.

— Не знам каког... Можда ће се оцина и сејина упорност моћи временом ублажити... Не смемо хитати у жељама својим.

— Погрешно мислиш, мила моја! — похита, Драгоје с одговором на питање које му беше добро дошло. — Њихова је упорност последица, сталне хладноће према мени коју не умем да објасним. Оца ме не воли, а сеја мрзи... О томе сам уверен. Њихова ће обазривост бити одсад _све јача. Сваки дан нашег одлагања стварао би нам све већу, непрелазну провалију. А тада.,.