На стрампутици : роман из предратног живота београдског

229

дећи сама у својој соби, она се сваког тренутка узбуђивала, плакала је и јадиковала; бол југ је растрзао, очајање гушило... Они, који нанеше тај удар срцу њену, беху јој немили, мреки. Њено их је уображење представљало као непријатеље, као зле и опаке демоне, од којих се није плашила, али их је огорчено мрзила.

Али тај јадовни неуспех није у ње ниуколико ослабио жудњу љубави; шта више, појачао јој је наду на остварење њено. Без бојазни, без обзира на прилике у којима је, подстицана, својом јогунасто несавитљивом нарави, била је одлучна у смеру да непоколебиво иде за срцем својим, па ма какве јој се сметње стављале на, пут. Млађана јој љубав разгарала се све у већем ступњу као огањ под навалом необуздана, ветра, Срце јој је било храм у коме је обожавала идеал свој, а болна, јој душа пламено светилиште у коме су подгреване чежње и наде на остварење тог идеала.

Драгојева силна љубав није јој ни за тренутак излазила из памети. Бринула је само шта ће он мислити 0 њојио неуспеху. Била је увеpena ma му је Тета-Јуца испричала сав кобни догађај, па је он сада, зацело, очајан као и она... О, кад би се само могла састати с њиме! Хтела би да га увери, како је све те сметње нису ниуколико поколебале, како јој је љубав неутољива им како ће ипак бити само његова... Помишљала је да му пише, али је писање, као и вазда, избегавала; налазила је да ће бити боље ако причека још два-три дана, када ће изићи и покушати састанак с њиме. Чудила се само да од њега нема бар неколико редака.

Шестога дана Вера је већ хладније размишљала; није више била лако раздражљива, могла је поузданије владати собом. Поред све мржње на Наду, увиђала је да с њом мора одржавати трпљивије односе; а надала се да ће сеја, после свега што се десило и после уве-