На стрампутици : роман из предратног живота београдског

21. РОДИТЕЉСКИ БОЛ

брину, Нада пође Вери, кад из предсобља. уђе отац Никола са шеширом и штапом у руци, Нада му пође у сусрет.

— Откуд тако рано, оцог... Необично ми је да те у ово доба видим код куће.

Никола је пољуби, а Нада му прихвати шешир и штап и спусти их на диван.

— Да, да... Хтео сам... |

Никола се накашља и седе код писаћег стола, бришући зној са чела, па упита:

= А где ти је Вера:

— У својој соби.

— Хтео сам о њој да говорим с тобом.

— Ваљда поводом гласоваг — упита Нада да се увери, није ли што начуо.

— Какви гласови“ — погледа је Никола, зачуђено. Нада се трже. — Ништа озбиљно, оцо...

Мислила сам и сама датио Вери говорим, а за то има доста крупних разлога... не могу их избећи.

— Па добро, отпочни ти најпре.

Нада је ћутала неколико тренутака; мислила је како да отпочне... Знала је да ће то, што има да му каже, бити за њ одвећ тежак удар од којег га је досад штедела. Било јој је жао да наноси бол родитељском срцу, да потреса добру душу његову... Но сад се више није могло друкчије. Боље је, свакако, да од ње буде о свему тачно обавештен, него да