На стрампутици : роман из предратног живота београдског

255 чује којекакве гласове са улице. О њиме се морало говорити отворено, па мишљаше да ће бити најбоље ако отпочне прекором за тајење прошевине; тако ће он, мислила је, лакше поднети главну ствар.

— Пре свега, оцо; треба бити начисто с питањем о Боровићевој прошевини, о којој нам ниси хтео ништа рећи.

— Какво питање; — погледа је Никола зачуђено. — Одбио сам га и... свршена ствар.

— Али, допусти... Ниси хтео Веру саслушати. — Зар моја Вера може о Боровићу мислити друкчије него ја и тир... Вазда сам био за споразумевање с децом својом, али у том питању, из јаких разлога, допустио сам себи право да сам одлучим.

— Твоји су разлози, оцо, без сумње оправдани. Али... у приликама које се тичу нас женокиња, људи често греше, не водећи рачуна, о нашим осећајима, склоностима...

Никола је погледа да би боље схватио загонетне му речи њене, па климајући главом рече:

— Хм!... Можеш имати право.

— Ниси мислио 0 једној чињеници која у том погледу има своју пресудну реч, јачу и важнију од родитељског права... Боровићева љубав —

— Зар ћу још и о његовој претворној љубави водити рачунаг — прекиде је Никола намргођено. — Али је она изазвала у Вере праву, неутољиву. икола, је згрануто погледа. Не могаше веровати тој могућности, па брзо устаде.

— Шта говориш... Вера у њега заљубљена! ·___— Јест, оцо, залуђена!

Никола срдито угризе усну и прекорно по-