На стрампутици : роман из предратног живота београдског

257

се за главу, па очајно корачи два-трипут... О! Зар би и то могла учинити његова мила Вера, његова љубимицај!... Дисање му отежа; погружен гледаше у под, осећајући се саломљен, понижен, осрамоћен...

— Ах, оцо!.... :

Нада је у страху пратила сваки покрет, сваки израз лица његова. Беше очајна са његове велике узбуђености. Бојала се да не клоне на под, готова да га прихвати. А жмарци јој пролажаху кроз цело тело. :

— Бегство! Бегство с Боровићем/... О Надо, сувише си ме потресла, ојадила!...

— Опрости, мили оцо! — говораше Нада, плачним гласом. — Требало је да знаш... То је било оне вечери, кад смо очекивале твој повратак из Обреновца... Уја ми је помогао, те смо спречили покушај.

Никола је узбуђено корачао по соби, говорећи: — О! шта је све могло бити!... Дочекати и такав тренутак, да са греха свога детета не смеднеш изићи на улицу... да се мораш стидети пред пријатељима својим... да мораш бежати испред подругљива осмеха, злурадих људи... О[...

Коса му се од страха накостреши, лице помодри, а очи покри рукама. Нада му сузних очију приђе и стаде му љубити руку.

— Ах, оцо! Свему сам ја крива... моја необазривост... Никола се нагло трже, дохвати је за раме па је стаде љутито дрмусати.

— Зар ти све знала, па досад крила од мене!

— Опрости, оцо!... Прво вече бојала, сам се да се ти, уморан од пута, не би сувише узбуђивао. А сутрадан, кад моје заузимање да Веру саслушаш, не имаде одзива, нисам више

НА СТРАМПУТИЦИ 17