На стрампутици : роман из предратног живота београдског

91

и културније него у нас... Други свет, други живот, други утисци!... i

— До године, у августу, опет ћемо молити оцу.... ~

— Али у Венецију, Рим, Париз... Како бих се радо попела на Ајфелову кулу!...

У предсобљу зазвони електрично звонце.

— Неко нам долази, — рече-Нада и устаде. i — Можа уја, — примети Вера, па брзо приђе вратима и отвори их. — А, ви сте ОЈ 52

Уђоше Верине другарице, Зора Николићева и Мара Павловићева. Вера им радосно пружи руке.

— Већ је пеколико дана како вас нестрпљиво очекујем.

— Твоја кривица... ниси нас известила о повратку, — рече Зора.

— Тек смо јуче сазнале додаде Мара.

Пољубише се срдачно о Вером, а с Надом руковаше.

И Зора и Мара беху такође кћери имуљних трговачких кућа и Верине другарице из школе. Зора је била годину дана старија од Вере, а Мара нешто више од две. Стога суи допуштале себи право утицаја на њу, млађу и TOI намеђући јој своје мишљење, мада, је између Вере и њих постојала велика разлика и по васпитању и по интелигентности. Чим су изишле из школе, одале су се моди и модерности, парадирајући редовно по улицама и корзу, и кокетујући с млађим људима без нарочита, избора. Оне и данас беху у тоалети најновије моде: с кратким и узаним сукњама и свиленим блузама, деколтоване и накићене скупоценим накитима; а за шеширима малога обода — по ранијој моди која се још и те године одржа· вала — имађаху велика нојева перја с рајерима.

Зора је црноока и лепушкаста, омалена и пуначка, а живе нарави са доста. воље и енер-