На стрампутици : роман из предратног живота београдског

гије. Мара пак плавојка, нит“ лепа нит“ ружна, нешто виша растом од Зоре, сувоњава, мирнија п ћутљивије нарави; волела је да се представља озбиљношћу и научношћу, са чега су је другарице и прозвале »модерним филозофом«. Та јој се титула допадала, па се одлучила и да походи предавања на филозофском факултету. На њеноме лицу видела се јача. напудрованост и накармињене усне, а на носу имала, је златан цвикер.

— Путовање ти је, видим, пријало, рече Op

— Те још како! — покликну Вера. — Беч, Минхен, Швајцарска... места све лепша од лепших... дивно! Тамо бих вековала.

— Верујем... Има шта да се види и ужи-

ва, — примети Зора. — Дабогме, културни свет, цивилизација, уметност, — додаде Мара, намештајући цвикер

који јој је чешће спадао.

— A мода и модерност из прве руке n esl-ce pas vrai?

— О Зоро! — утаче се Нада. — Модеп модерности имамо сувише и овде. У томе је и Београд врло напредањ

— Ипак, ипак... бити на извору... А што је главно: фини укус и деликатно понашање... вазда елегантно и феш... Код нас је одсуство сваког укуса.

— Волим што сте ми дошле... Да седнемо

— рече Вера. — Немамо кад, драга моја... Морамо ићи кројачици, — правдала се Зора. — Свратисмо

само да те видимо. Већ је пуних седам недеља, без тебе! Било нам је врло ТапомеШа,.. Мораш доћи к нама да нам причаш утиске с пута... Чекаћемо те после подне.

— Мене бечки новитети интересују, — додаде Мара.

— Не, данас не могу, а сутра вам стојим