На стрампутици : роман из предратног живота београдског

=

52

лешшу трокатницу у Београду. И писац ових редова, пролазећи поред ње, вазда је помишљао КАНЕ њој има повише и његових динара.

а ипак, та ђаволска Берта била је паметна не само за себе, већ и за своје муштерике. Докле је младим и вижљавим дамама, пуштала на вољу избор моднога кроја, дотле је старије, гојазне и трбушате одвраћала од најновије моде узаних и кратких сукања, говорећи: »Извините, милостива! Нов би крој само поружњао ваш лепи пуначки стас. Ослоните се само на мој укус: добићете хаљину која ће вам најлешше долпковати«... Мада им није било право да се лише модне тоалете, морале су пристати: >»Кад то Берта каже, мора да. је тако«, а Бертино мишљење служило им је као оправдање код својих пријатељица.

И овом приликом била је код Берте грдна, навала. Предстојала су убрзо једно за другим три велика бала: поред универзитетског, већ су слате позивнице за бал Женског Друштва, као п за бал Трговачке Омладине. За њих су чињене велике припреме о којима су београдски листови већ доносили и опширне извештаје. Многе су даме наручивале по две, па ипо три балске хаљине; а срећне беху оне које су с наруџбином раније похитале... Кад је Нада с Вером, другога дана по пријему позивнице, отишла Берти да се најпре посаветује с њоме о врсти п боји штофа по кроју хаљина, не мало се изненадила када Берта рече да јој је, поред огромног броја већ примљених наруџбина (и поред удвојеног броја радница), немогуће примити п њихову. И, Нада се већ одлучивала да се сама латп улоге кројачице; али, нарочитим посредовањем Николиним, коме је Берта. била обавезна за раније позајмице кад је отворила, радњу, успело се да попусти — »макар каква друга хаљина остала недовршена«.

Саветујући се с Бертом о кроју хаљина,