На стрампутици : роман из предратног живота београдског

58 о за

је била нервозна. Беше је спопала јака трема; лако бледило обасу јој лице; жмарци јој прођоше целим телом... Необичан блесак светлости, шаренило богатих тоалета, раскош бриљантских адиђара, разнолике фризуре окићене бисером и рајерима, — све је то чаробно утицало на млађану јој душу. Пулс јој је јаче п брже куцао, а крв надпрала у лице. Вера, која, је, по својој безазлености, вазда гледала сваког слободно у очи, сад је била необично збуњена, блесак јој је засењивао вид: била је занесена као у хипнотичком сну. Видела је људске фигуре и предмете као кроз маглу; пије никога познала, није знала шта се око ње дешава.

Друкчије је било о Надом. Не осећајући ни мало привлачне моћи балске раскоши и сјаја остала је према њима мирна и равнодушна. Ни велика множина разноврснога света пије ју узбуђивала; хладно је посматрала око себе, прпбрана, без снебивања и забуне. Опазила је Верину узнемирепост коју је умела протумачитп, па јој с лаким осмехом проговори:

— Вера! Јако си узбуђена... приберпи се!

Вера се трже и погледа је.

Нешто Надина опомепа, нешто ујак Паја који им у том тренутку приђе, изведоше Веру из забуне и заноса. Паја пх је нестрпљиво очекивао, па им похита чим их је угледао у сали. На њему је био салонски реденгот — беше одлучно противан фраку. Поздрављајући се с њима, изјављивао им је своје допадање на »доста солидпом« избору тоалете.

— Честитам вам што нисте упале у модне лудорије с узаним и кратким сукњама и непристојним деколтвом... Па ипак, Вера — говораше, стискујући јој руку с осмехом, — без мало разреза на хаљини п без накита није се могло проћиг... Уосталом, Вера, дивно изгледаш у белој хаљини — као мува у сурутки!