На стрампутици : роман из предратног живота београдског

60

ипак јој се Надина и њена скромност чинила смешном.

— Дивна је! Дражесна! — шапутаху младићи поред којих су пролазили. Но Вера, мада не чу та дошаштавања, осећала их је по погледима, упртим на њу, па је била радосна и срећна.

У то им приђе и судија Гојко. Већ знамо Верино мишљење о његовој великој озбиљности са које »не уме с њиме да разговара«. Али јој

се сад, веселој и одушевљеној, Гојко чинио приступнији п симпатичнији, па после поздрава продужп с њиме шетњу.

— Ах, како је овде дивно! Налазите ли то и виг — упита га она, а лице јој беше озарено детињском веселошћу.

Гојка је изненадила данашња лепота Верина. Мада им је долазио више пута у кућу, и мада беше задобивен њеном млађаном безазленошћу, никада досад не виде на њој толико чарп. Њено га питање збуни, па једва проговорп: — Ви сте, Вера, првипут на балу.

— Да, првипут... И верујте, овај свечани сјај пма необичан утицај на моје осећаје... Чини ми се као да сам у другом свету... као на каквој чаробној представи... као да сањам!...

— Разумљиво ми је ваше осећање, — говораше Гојко, гледајући је с осмехом. — Оно је изазвано супротношћу овога сјаја према разложној скромности у вашем домаћем животу.

— И та супротност, то сјајно п прпмамљиво одступање од свагдашњег живота годи мојим осећајима... У промени свагдашњице човек се вазда осећа пријатно расположен... зар me? To ca опазила плетос у путовању... Свагдашњи монотони живот п једполики рад без промепа постају мп брзо досадпш, замарају ме... У променама живот је запимљивији, задовољНИјИ..., |