На стрампутици : роман из предратног живота београдског

Вера је говорила брзо, весело, не чекајући на Гојкове штедљиве речи и одговоре. А он не обраћаше пажње на омисао говора и осећајних излива ове јучерање шипарице, занесене данашњим балским сјајем, већ јој је одобравао климањем главе и, усхићен, гледао јој сјајне очи и дивна усташца како тепају о радости и задовољству. Нека необична блага топлина струјаше му кроз тело и пријатно узбуђиваше душу. Више него икада, осети привлачну моћ Верину. У души му се поче зачињати жудња о којој у овом тренутку није могао размишљати...

Око -10 часова у сали се наједанпут све ускомеша. Жагор се брзо утиша, а узвици »Кивео |« проламаху ваздух.

Оркестар засвира химну; шетачки парови застадоше; све се помаче у две густе колоне, а средином између њих корачаше млади наследник престола, праћен својим ађутантом и председником универсптетског одбора, и одговараше на поздраве љубавним клањањем на обе стране. За њега беше одређено место у зачељу сале, под балдахином од вишњеве кадифе с круном, где га дочекаше неки од чланова владе који беху присутни балу. Многе се даме прогураше да га изближе посматрају; а он се љубазно поздрављао и разговарао са, својом околином. Наскоро музика засвира, »Србијанку«. Неколико тренутака прођоше у очекивању ко ће повести игру. Тада престолонаследник пружи руку госпођи председника министарства и отпоче с њоме коло које се убрзо испуни многобројним гостима балским, и младим и старим.

Обавевну Србијанку Вера је играла, између Гојка и Паје, а Нада до њих, између Паје и оца. Затим је дошао на ред први кадрил, за, који је Гојко већ раније ангажовао Веру. Нада им је у том кадрилу Omma, vis-a-vis c IlajoM, a