На стрампутици : роман из предратног живота београдског

— Чему сте се изненадилиг — упита Вера радознало. | Е

— Вама, госпођице Вера, вашем дивном изгледу, вашим чарима, вашој грациозности... Каква силна промена на вама! Невероватно... сепез |пстоуабјешеп!!.. А промена дивна, magniнаџе!,.. Кад сам вас последњи пут видео на корзу, изгледали сте ми — извините за израз... као школска шипарица... А данас! Та ви сте већ девојка удавача, млада дама!...

— 0; проћи ће још много времена! — смејала се Вера. и

— Па онда... каква лепота, чар! Права млађана нимфа, каква, је могла очарати божанског Аполона!... Ваш улазак у салу морао је произвести општу сензацију.

Бранећи се простодушно од такве ласке, Вера, брзо одмахну руком, као да би хтела да се о томе не говори; али јој је у души било пријатно, годило јој је да слуша о себи допадљиве и миле речи, па примети:

— Ах, господине Боровићу, наћи ћете овде већи број лепотица, о којима вреди више го"ворити. — Не, госпођице Вера! Моје оштро око већ их је ове премерило. И, ако што вреди моја, оцена, рећи ћу непристрасно, [ош impartialement: има, одиста, лепушкастих лица, како би Франдузи рекли: дез јоп5 Ноштез. Али, све су то сићушне звездице које остају у засенку поред вашег величанственог Венериног сјаја, — с'ез! сегга петепе.

То поређење учини се Вери сувише претерано, неумесно, па рече снебивајући се:

— О, господине Боровићу! Ви одвећ много ласкате! |

— Ласкање, које има за основу истину, оправдано је, има свој гајзоп Фере... А моја је ласка још увек бледа да би могла изравити прави сјај ваших чари...