На стрампутици : роман из предратног живота београдског

04

Њихов разговор прекидоше Зора и Mapa које им приђоше у пратњи неког младог човека. — Господин Стајић, — рече Зора, представљајући свога пратиоца Вери, па брзо додаде: — А господин Боровић већ је умео да учини еклатантан избор!

— Није га тешко било учинити — примети Боровић.

— Госпођица Вера, одиста, придобија на првом погледу, — додаде брзо Стајић.

— Теби, Вера, честитам на каваљеру, најинтелигентнијем и најелегантнијем у престоници. — Хвала на комплименту, госпођице Зоро! — поклони се Боровић дубоко.

— Ви га заслужујете... За тебе, Вера, већ сам са неколико страна чула особите хвале. (Сви налазе да си ти »краљица« овога бала,.. Јест, јест, немој се пућити!... Ти нам свима, конкуришеш. Зар нег — при том Зора погледа. на. Боровића који потврђиваше:

— Одиста, одиста! Најсјајнија звезда!..

Звуци валцера прекратише разговор. Шетачи се помакоше устрану. Боровић, наравно, не пусти Веру да оде до својих, већ је замоли за игру. Он је брзо узе за руку, обави је десном руком око вита струка и, ухвативши музички такт, полете с њоме кроза салу међу првима. Стотинама очију беху на њих управљене... Хитра као срна, Вера је играла ванредно лако и грациозно; гледаоци се морадоше чудити, откуд у ње, млађане шипарпце, те лакоће п фине грациозности. Њене ножице у атлазним ципелицама једва су додиривале прстима углађени паркет, а нежна румен беше јој обузела цело лице... А Боровић, осећајући необично лаке покрете своје лепе играчице и упрте погледе гледалаца, на њих, беше поносно уздигао главу, прелећући с њоме као победник