Недеља

ПРОЛЕТЕ НА СЕВЕРУ

се тренутку уставише на цртежу Симићеву, а Симић примети то, те ће одмахнути главом: —- Србија! Хм, хм! — шапућући. Томић и Рајић нису га чули, него гледају онај цртеж на земљи. — Мастан залогај! — тек ће он гласно. — Мастан, мастан.. — понавља Томић, колико да се не замери Симићу. — Не бојимо се ми! — вели Симић гласно, а гледа Рајића право у лице, не би лл чуо и његово мишљење. — Аја — потврђује и Рајић, ма да не зна и не може да се сети: ко кога треба да се боји. — Жилав народ ! — утиче се Томић, који из говора Симићева тек сад увиђа, да онај цртеж

треба да представи Србију, јер је он пре неки дан то исто цртао. А Рајић посматра још оне шаре на земљи и чини му се да је Симић нацртао гуску,те се сети гушчега печења, које је имао пре неки дан за ручак . . . Мисли му после пређу на неке старе чизме, које је он, док је млађи био, носио на маневрама, а што су висиле од пре недељу дана у шупи, о клину, поред венаца црнога и белога лука. Њих је његова жена, знајући да су сад непотребне и већ побуђале, без његовога знања дала Циганима за пар гусака. — Погрешила је она што је дала — тек гласно, мислећи на своју жену, чизи гуске.

. (Фотографија Живковића и Антонијевића) СРПСКА КОЊИ-ША ИЗВИДНИЦА ће ме