Недеља

Број 2 .

Страна 3

Фема: Не допуштам ја, да се којекакви клибе и кебеље за мојим леђима. Катарина (Флегматично): Немој да режиш, кад ти нико не стаје на реп. Фема: Марш, животињо једна! Умеш само да се извалиш као крава, па да се цериш ту^ем злу. (За време овога сукоба Катарина остаје флегматична и само се при крају мало више наљути, а Фема међу тим пада у све већу ватру). Анка: Престан'те, жене. Немојте да се још свет скупи. Катарина: Ти друго н:тшта и не знаш, него само да нагрдиш човека. Одма' се види, да си на буњишту одрасла. Фема: Ју велике госпође! Сигурно су милостиву гувернанте васпитале! Катарина (Анки): Ето, па сад кажи да ли вреди да се ми, чиновничке жене, дружимо са оваквим простакушама? Не треба их ни погледати! Фема: Красна си ми ти чиновничка жена! А што се никад не пофалиш, где ти је човек? Покро касу па сад дува на робији. Више ја волим моју пијаницу, него десет таквих чиновника робијаша. Катарина: Није више он мој муж, ја сам се раздвојила од њега. Фема: Јест пошто си га прво упропастила. Кад мужа осуде због крађе често пута жену треба послати на робију. Катарина: Не можеш ти мени због мог мужа ништа да пребацујеш; ја више и не носим његово име. Боље помисли на свога, па се покри ушима. Фема: Какав је да је, за .мене је добар. Еатарина : (А.нци) Сећаш ли се, кад су га једанпут донели кући мртвог пијаног и с разбивеном главом — ти се још ниси била доселила — а она кад га је спазила онако крвавог, стала да нариче: , Јаој, куку мени, дајте свећу!." А он ,се лагано, с муком подиг'о, лупио је песницом у нос, па процедио кроз зубе: ,,Какву свећу, дај полић!." и опсов'о јој тамо нешто. Фема: Ако, олајавај ти колико 'оћеш, ја ипак могу да кажем, да сам жена поштеног човека. Ми обоје на

честит начин зарађујемо себи 'леб, а не к'о ти. Узела си ту девојчуру код себе, па си се здружила с њом и направила од свога огњишта јавну кућу. И ти ми се рачунаш у честите жене ! (Пљунувши.) Није те ни срамота!... Катарина: Пази ти шта говориш! За те речи можеш д'одеш у полицију! Фема : Шта, сигурно није истина? Уватили сте ону стару будалу, оног шашавог пензионера Симу, па сте га стригли као каквог маторога овна. Па и онај Анкин самац, онај што се пре неки дан одселио и њега сте запетљали и ко зна шта сте с њим радили, кад је човек тако нагло мор'о да бежи одавде. Катарина: Ти си сад љута к'о змија, па само гледаш да ме што више изуједаш. Фема: Јесте, уједам те и одавно се на то спремам! Али у мојим уједима нема отрова него само чисте истине. Досадило ми се већ да гледам ту бруку. Катарина (Нестрпљиво љутито): Па шта и да је истина, шта се то тебе тиче ? Фема: Тиче ме се још како! Имога Перу сте гледали да примамите и гледате још и дан дањи... И то си све ти крива! То је ти учиш и саветујеш, како ће да преваљује очима, како ће да намигује и уздише. Знаш, да се тако најлакше долази до пара. Катарина (погледа у Олгу и лупи песницом о сто, љутито): Кушуј!... Што лажеш, рито једна!... Фема: Ето жива Анка, па нека и она каже. Држали сте оног маторог Спму бајагп к'о самца, а он је живео с Олгом и мор'о вас обе да издржава. Најзад му се наравно досадило, па је после оног Анкиног кирајџије мор'о и он да бежи. Ол?а (кад је Фема почела да говори о њој очи су јој се све више пуниле сузама и она је два, трипут покушавала да устане, али је поново седала, брисала очи рукама, нервозно скидала већ понизане ђинђуве и силом угушивала јецање, које је изгледало да ће је обузети сву. Чувши последње речи, она баци нанизане ђинђуве на под, скочи са столице и приђе ближе